Vinogradarski puž, Helix pomatia L., široko je rasprostranjen u Srbiji, odnosno u srednjoj i jugoistočnoj Evropi. Na ovim područjima, a posebno u Srbiji, se dugi niz godina sakuplja iz prirode i izvozi.
      Zbog opasnosti od prekomernog sakupljanja i istrebljenja iz prirode Srbije od 1990. godine, zajedno sa drugim divljim biljnim i životinjskim vrstama, na osnovu zakonskih propisa njegovo sakupljanje je ograničeno na odredjeni vremenski period (posle biološke reprodukcije), a za sakupljanje iz prirode potrebna je dozvola nadležnog državnog organa koja definiše količine, vreme sakupljanja kao i područje sa kojeg se može sakupljati vinogradarski puž iz prirode.

      Svake godine prethodno se objave u medijima ili u Službenom glasniku kontigenti za pojedine vrste za koje će se izdavati dozvole.
Tako se već petnaest godina objavljuju kontingenti za tri vrste puževa na području Srbije:
- vinogradarskog, Helix pomatia (godišnji kontigenti su se kretali od 500-2.000 tona),
- šarenog puža, Helix aspersa (kontigenti su bili od 500-1.000 tona),
-sivog ili šumskog puža, Helix lucorum (kontigenti od 500-1.000 tona).

      Zbog ogromne tražnje puževa na evropskom i svetskom tržištu i pored kontingenata sa područja Srbije sakupi se i izveze bar deset puta više puževa i to uglavnom vinogradarskog, dok se šareni i sivi sakupljaju neznatno.

      Švercuje se na mnogo načina. Neki od načina su: sakupljaju se u vreme biološke reprodukcije, čuvaju u hladnjačama, pa se izvoze kada prodje period zabrane sakupljanja. Carini se prijavljuju kao pileće meso (puževi koji se prethodno dva puta kuvaju kod nas), švercuju se čamcima preko Drine u Bosnu i Hercegovinu ili preko Dunava u Hrvatsku pa se odatle dalje izvoze.

      Čest način šverca je preko lažnih papira o poreklu puževa iz Bosne, Crne Gore, Bugarske ili Madjarske. Pored lažnih papira često se koristi lažni uvoz pomoću kamiona napunjenih praznim gajbama, gde se samo jedan red popuni sa punim gajbama puževa, ide se na prelaze gde nema vage ili se nailazi kasno noću kada vage ne rade i tako se navodno uvezu velike količine vinogradarskog puža koji se onda sakupi iz prirode i na taj način nemilosrdno uništavaju naše populacije iz prirode.

      Vinogradarski puž se preradjuje industrijski. Meso mu je žilavo, potrebno je ukupno tri kuvanja u trajanju od dva sata, sterilisanje kućica, pa se time bave fabrike u Grčkoj i Turskoj, koje finalne proizvode (konzerve, tegle i druge oblike proizvoda) plasiraju na tržište Evrope i sveta.
      Živ vinogradarski puž kupuje se samo u Italiji u vreme božićnih i novogodišnjih praznika. Tada se na pijacama i u prodavnicama nudi operkulirani vinogradarski puž.

      Godišnja potrošnja operkuliranog vinogradarskog puža u Italiji prema podacima Medjunarodnog instituta za gajenje puževa iz Keraska iznosi 130-150 tona.

       U zemljama Evropske Unije trajno je zabranjeno sakupljanje puževa iz prirode.   

      Farmerski uzgoj puževa u Italiji dobija na intenzitetu sedamdesetih godina prošlog veka, osnivanjem Medjunarodnog instituta za gajenje puževa u Kerasku, koji prvo započinje delatnost kao Centar za gajenje puževa da bi posle nekoliko godina prerastao u  Medjunarodni institut.

     Najveći broj farmi u Italiji i Evropi sve do poslednjih desetak godina bio je sa vinogradarskim pužem, da bi danas preko 70% farmi u Italiji i Evropi bilo zasnovano sa šarenim pužem.
     Cena vinogradarskog puža sa farmi u Italiji je od 3,5-5 eura, zato što je zabranjeno sakupljanje iz prirode, dok je cena istog puža sa naših farmi zbog velikih količina koje se sakupljaju u prirodi svega 1,2-1,5 eura.
      Cena operkuliranog puža u Italiji može biti i do 13-18 eura po kilogramu jer ih farmeri direktno prodaju restoranima na malo, dok kod nas cena operkuliranog puža i to samo najkrupnijih (tzv. «dijamant») dostiže cenu od 5 eura, ali poznata je činjenica da se na farmama može operkulirati uspešno svega 15-20% puževa.

      Iskustva farmera i saznanja Instituta išla su u pravcu afirmacije šarenog puža zato što vinogradarski puž loše podnosi uslove vetra, ima veliku smrtnost jedinki, posebno mladih. Vetar ga isuši, što dovodi do spazma pluća i uginuća. Sopstvena sluz mu smeta, tako da ako predje preko biljke i ostavi sluzav trag tu biljku neće da jede, a ako nema dovoljno sveže (čiste hrane) u prva dva meseca svog života kada i najviše raste, dolazi do pojave «patuljastog rasta». Naime jedinke sazrevaju ali ostaju sitne, ispod komercijalne težine. Vinogradarskom pužu treba više vremena da dostigne komercijalnu zrelost (2,5-3 godine) u odnosu na šarenog puža, ima manju konverziju hrane, pa je potrebno znatno više hrane i to bez sluzi, nego što je to potrebno šarenom pužu.

Zašto se onda u Srbiji masovno  krenulo sa farmama vinogradarskog puža?

      Odgovori su relativno jednostavni. Matično jato za farme može se sakupiti u prirodi Srbije i ne mora se uvoziti (snalažljiviji sakupe iz prirode pa prodaju skupo kao da su uvezli).
      Drugi mnogo ozbiljniji razlog je što kada farme sa vinogradarskim pužem  ne daju očekivane prinose, iz prirode u okolini farme mogu se sakupiti puževi i prikazati kao da su sa farme.
      To je način na  koji će verovatno, u budućnosti, neki koji se inače bave sakupljanjem i izvozom vinogradarskog puža iz Srbije obavljati svoje aktivnosti, naravno na štetu prirodnih populacija vinogradarskih puževa, odnosno prirodnih resursa Srbije.
      Farmeri koji nisu ostvarili očekivane rezultate biće prisiljeni, da bi ostvarili kakvu - takvu zaradu, da za švercere sakupljaju puževe iz prirode i «pravdaju» svojim farmama.